Постоје места која се не појављују у туристичким водичима. Ниједне брошуре их не славе, ниједан утицајни човек не лута тамо. Она постоје изван углачаних граница удобности, где је земља испуцала, ваздух има укус рђе и зноја, а време се креће ритмом који одбија да жури.

Ово није само место. То је праг. Прелазиш га несвесно, док облици ствари не почну да се мењају. Погледи странаца сусрећу се са твојим без претварања, као да и они препознају невидљиве терете које носиш.

Овде лепота не вришти. Она шапуће. Крије се у грубим рукама оних који обрађују поља, у борама жене која чува своје лубенице од кише, у тихој упорности човека који сам гура свој бицикл поред пута. Она се задржава међу зарђалим капијама и заборављеним именима, где се криви крстови наслањају попут уморних сећања.